О пошти
Поште Српске а.д. Бања Лука су јавни поштански оператер који, у складу са одредбама Закона и на основу лиценце издате од стране Агенције, обезбјеђује корисницима, на цјелокупном подручју Републике Српске, доступност универзалних и других поштанских услуга, под истим условима и утврђеним свјетским стандардима квалитета.
Примарну дјелатност Пошта Српске и најбитнији сегмент пословања чини пружање универзалних поштанских услуга, које обухватају пријем, отпрему, превоз, приспјеће и уручење поштанских пошиљака у унутрашњем и међународном поштанском саобраћају.
Испуњавајући један од основних принципа јавне поштанске службе, принцип доступности, Поште Српске, сврстава у један савремен, тржишно орјентисан, поштански систем.
Распрострањеном мрежом поштанских објеката, у најудаљенијим дијеловима Републике Српске, као и могућношћу да путем поштоноша, и на кућном прагу, корисник изврши своје услуге, Поште Српске дефинише као идеалног партнера у раду са становиништвом.
Према сачуваним списима из периода Отоманског царства, прве поште на територији данашње Републике Српске отворене су током 1864. године. Привилегију да први добију поштанске станице имали су Вишеград, Зворник, Бијељина, Брчко, Градишка и Брод.
Дванаест година послије, тачније 1876. године, отворене су поштанске станице у Чајничу и Рогатици. Занимљиво је да се постојање поште у Бањалуци први пут помиње у салнами (службеном годишњаку турске владе) из 1874. године, када је обезбјеђено радно мјесто за поштанског службеника, иако се у истој салнами помиње постојање телеграфске станице још 1867. године.
Међутим, врло је вјероватно да је Бањалука имала своју поштанску станицу много раније, јер се у историјским списима с краја шездесетих година XIX вијека наводи да је у том периоду, сваког четвртка увече, одлазила пошта из Сарајева са писмима и аманетима за Травник, Бањалуку, Бихаћ и Градишку.
У периоду Отоманске владавине нису постојале уређене поште, нити поштанске линије с одређеним правцем и временом одласка и доласка пошиљки. Према потреби, пренос поште вршили су татари на коњима. Носећи пошту, татари су се током пута кратко задржавали у поштанским станицама, гдје су мијењали коње, одмарали се и јели. Турске власти изградиле су поштанске станице на сваких десет сати хода. Главна поштанска линија, била је Травник-Цариград, коју су татари одржавали преко Сарајева, Рогатице, Вишеграда, Прибоја, Косовске Митровице и даље ка Скопљу и престоници Отоманског царства. Татари су на тој линији преносили важнија службена писма, државне документе…
Послије све учесталијих напада хајдука на татарске поштоноше у првој половини осме деценије XIX вијека, турске власти биле су приморане промијенити правце кретања татара, како би пренос поште био сигурнији.
Поштанска веза између Србије и Босне почела је функционисати током 1851. године, а транспорт поште обављао се преко граничног прелаза између Раче и Бијељине.
Када је 1878. године изграђена прва жељезничка пруга у овом дијелу Отоманског царства, која је повезивала Бањалуку и Добрљин, пошиљке упућене у Бањалуку и Градишку, су одвајане, док су остала писма отпремана жељезницом према Приједору, Новом Граду (тадашњем Босанском Новом) и Добрљину.
Службеник у пошти био је дужан да на сваком писму мастилом означи његову тежину и износ наплаћене поштарине, као и да на то мјесто стави жиг поште.
Марке и коверте с маркама продаване су у већим поштанским станицама, а поштански правилник предвиђао је и могућност да се марке продају и изван поштанских зграда.
Занимљиво је да се тада адреса могла писати и на страном језику, мада се на таквом писму морала написати и адреса на турском језику.
На Берлинском конгресу (13. јуна – 13. јула 1878. године), Аустроугарска је преузела управљање Босном и Херцеговином. Саставни дио опсежних припрема за окупацију БиХ сачињавале су и припреме за рад ратних пошта. Ове поште бавиле су се само примањем и отпремањем кореспонденције, новина и новчаних пошиљака. Пакети и сличне пошиљке могли су да се шаљу само у изузетним случајевима. Прве ратне поште формиране су дуж главних праваца надирања аустроугарских трупа, а у зависности од услова и терена на којем су вођене борбе организована су и одјељења ратне поште са одговарајућом опремом.
До 15. октобра 1878. експозитуре ратних пошта отворене су у Бањалуци (при 36. аустроугарској дивизији), Зворнику (при 31. дивизији) и Вишеграду (при 1а. дивизији), а етапне поштанске станице налазиле су се у Дервенти, Добоју, Бањалуци, Приједору, Бијељини, Брчком, Власеници, Мокром, Рогатици, Невесињу, Љубињу, Требињу, Гацком и Билећи.
По завршетку окупације БиХ број пошта, у односу на период османлијске владавине, био је знатно промијењен, а постојале су и разлике у њиховој локацији. У изузетно кратком временском периоду, у условима вођења оружане борбе, у БиХ отворен је велики број пошта. Тек сљедеће, 1879. године, заустављена је експанзија поштанске мреже.
Када је сломљен отпор побуњеника и обезбијеђен одређени степен сигурности на подручју БиХ, аустроугарске власти дозволиле су и цивилном становништву да користи услуге ратних пошта. До тада, оне су коришћене само за потребе окупационе војске. У то вријеме превоз пошиљака на правцима Градишка – Бусовача и Сарајево-Кисељак вршио се помоћу коњских запрега, које су пратили војни поштари и коњица. Крајем октобра и почетком новембра 1878. године, успостављене су и поштанске линије Зворник – Рајево Село, Бањалука-Двор, Добој-Тузла, Вишеград-Сарајево, Рогатица-Горажде, Требиње-Дубровник, Требиње-Билећа, Љубиње-Столац и Гацко-Невесиње, на којима се транспорт пошиљака одвијао три пута седмично.
Министарство рата у Бечу прописивало је вријеме поласка и доласка поште, а ради веће сигурности транспорт је обављан само дању, што је знатно успоравало пренос пошиљака. Првих неколико мјесеци аустроугарске владавине, све док нису поправљени путеви и мостови и изграђене жељезничке пруге, транспорт поштанских пошиљака није се битније разликовао од оног у вријеме Отоманске владавине. Због тога што је пошта преношена искључиво дању, на релацији Брод-Сарајево, пошиљке су путовале по шест – седам дана. Послије реконструкције пута Брод-Сарајево и изградње жељезничке пруге Брод-Добој знатно је скраћено вријеме транспорта пошиљака. Тако су на линији Брод-Добој дугој 83 километра, писма путовала жељезницом око 13 сати.
Поштанска станица Брод је почетком децембра 1878. године, прва добила овлашћење да може примати и отпремати новчане упутнице и пошиљке цивилних лица. Цивили у осталим мјестима добили су ту привилегију тек почетком наредне године.
Без обзира на изузетно брзо ширење поштанске мреже послије окупације БиХ од стране Аустроугарске, контакт између поште и домаћег становништва био је веома тежак. Службени језик у поштама био је њемачки, а мало ко од домицилног становништва га је разумио. На подручју Босне у употреби су били обрасци које је издавала Угарска, а у Херцеговини Аустрија, што је била још једна од отежавајућих околности сарадње службеника у поштанским станицама и становништва. Ови обрасци повучени су из употребе тек 1. јула 1879. године, након увођења образаца на њемачком језику за територију БиХ.
Послије увођења аустроугарске управе на просторима БиХ, пошиљке војних лица биле су ослобођене поштарине, па наплата поштанске тарифе није постојала све док услуге поште нису почели користити и обични грађани. У почетку су поште користиле поштанске марке окупационих земаља, Босна марке Угарских пошта, а Херцеговина издања аустријске поштанске управе. Након укидања Дирекције ратне поште Мостар, те стварања јединственог босанскохерцеговачког управно-поштанског подручја донесене су наредбе о измјенама поштанских тарифа и увођењу посебних поштанских марака за наплату поштарине у унутрашњем и међународном поштанском саобраћају.
Прве поштанске марке, на којима се налазио царски орао и изнад њега ознака номиналне вриједности, пуштене су у продају 1. јула 1879. године. Марке су имале вриједност од 3, 5, 10, 15 и 25 крајцара. Истовремено, у употребу су пуштене и дописне карте жуте боје, са уштампаном марком од 2 крајцара. Ово су биле прве дописне карте на територији данашње Републике Српске и Федерације БиХ.
У временском раздобљу од 1879. до 1918. године поштанска мрежа у БиХ проширена је са стотину нових јединица. Ширење поштанске мреже у овом периоду било је неупоредиво спорије него прве године окупације. Током 1878. на окупираном подручју отворено је 49 поштанских станица, а за вријеме аустроугарске окупације укупно 150 пошта.
На тлу данашње Републике Српске 1907. године први пут у поштанском саобраћају појавила се нова јединица поштанске мреже-помоћна пошта, као комплементаран облик мреже војних поштанских станица. Многим општинама Јањи, Корају, Обудовцу, Тополи, као и мањим мјестима Мокром, Палама, Сокоцу поштанска мрежа није била доступна, па се од 1907. године, како у поменутим тако и у сједиштима других општина, отварају помоћне поште.
До краја окупације у БиХ су отворене укупно 153 помоћне поште, претежно у мањим мјестима, која су мање значајна по својим функцијама од оних мјеста гдје су биле смјештене војне поште.
Од 1878. до 1918. године за поштански транспорт коришћена су и примитивна и модерна саобраћајна средства: пјешак, товарни коњ, кола са коњском запрегом, аутомобил, аутобус и жељезница. И поред брзог развоја жељезничке мреже, цијело вријеме окупације превоз поштанских пошиљака одвијао се друмовима.
Крајем прве деценије XX вијека уведен је аутомобилски пренос поште на релацији Бањалука-Јајце, а неколико мјесеци прије Првог свјетског рата поштански саобраћај аутомобилима успостављен је и између Сарајева и Калиновика, Рогатице и Месића, те на линији Устипрача-Горажде-Фоча.
Поштанска служба на данашњој територији Републике Српске зачета је још у доба турске владавине, а развила се у релативно модерну службу током аустроугарске окупације.
Послије Првог свјетског рата и проглашења заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, цјелокупној тадашњој државној управи и привреди поштански, телеграфски и телефонски саобраћај био је од виталног значаја. Када је ријеч о поштанском саобраћају, територија данашње Републике Српске је у поређењу са другим крајевима Краљевине СХС, била у изузетно тешком положају. Иако је на већем дијелу заједничке државе Јужних Словена пошта била у рукама домаћег становништва, у тадашњој БиХ, поштански кадар чинили су искључиво странци. Већина поштанских службеника била је из Мађарске, Аустрије, Чехословачке, Пољске, који након слома Аустроугарске, нису исказали никакву вољу да остану у новоствореној Краљевини СХС. Тако је настао огроман дефицит у стручном поштанском кадру.
Након слома Аустроугарске, у пошти је остао радити 291 страни поштански службеник. Радна мјеста, која су остала упражњена, попуњавана су путем конкурса, уз истовремено организовање курсева и других облика стручног оспособљавања. На овај начин, ублажене су почетне тешкоће у функционисању поштанског саобраћаја у централној покрајини Краљевине СХС.
Прелазни период у раду ПТТ система Краљевине СХС трајао је од 1918. до 1921. године. У то вријеме поштански саобраћај обављао се у складу са прописима које су донијеле власти Аустроугарске, Србије и Црне Горе.
Већ почетком 1919. године среске власти затражиле су да се отворе поште у Угљевику, Рудолфсталу (данашњи Александровац) и Разбоју.
Све до почетка Другог свјетског рата рађено је на усклађивању поштанске мреже са потребама друштва и привредним могућностима. У то вријеме на основу новчаног пословања, извршено је диференцирање пошта на главну збирну пошту и збирне поште. Главна збирна пошта налазила се у Бањалуци, а збирне поште у Брчком и Новом Граду.
У вријеме Краљевине СХС, према пријему писмоносних и пакетских пошиљака, постојала је подјела на уговорне државне поште, помоћне поште и амбулантне поште. У уговорне државне поште сврставане су оне поште чији годишњи промет није прелазио 35.000 радних јединица. Као радне јединице рачунале су се: препоручене пошиљке, пакети, вриједносна писма, телеграми, новчане упутнице, мјесни и међуградски телефонски разговори, радио-претплатници и слично. Уговорне државне поште налазиле су се у Рачи, Братунцу, Дрињачи, Хан Пијеску, Јањи, Козлуку, Лопарама, Мокром, Палама, Рудом, Трнову, Костајници, Александровцу, Кобашу, Будимлић Јапри, Горњем Рибнику, Хрваћанима, Козарцу, Љубији, Новој Тополи, Српцу, Автовцу, Гацком и Хуму.
Помоћне поште, у којима су постојали оптимални услови претваране су у помоћне државне поште, док су све друге укидане. Процес је трајао све до 1941. године, до када су и дотадашње помоћне поште Станари, Скендер Вакуф (Кнежево), Устиколина, Омарска, Шипово и Горња Слатина претворене у уговорне помоћне државне поште.
Када је 1929. године Краљевина СХС преименована у Краљевину Југославију, а комплетна држава подијељена на бановине, формирана је поштанска дирекција у Сарајеву, која је обухватала ужичку, зетску, дубровачку, тузланску, сарајевску, мостарску, травничку и врбаску област. То је била до тада накрупнија административно-управна подјела у области поштанског саобраћаја на територији БиХ. Финансијским законом Краљевине Југославије за 1938/39. буџетску годину министар за ПТТ саобраћај добио је овлашћење да може извршити све претходне радње и предузети мјере за оснивање дирекције поште у Бањалуци за Врбаску бановину, не оптерећујући буџет државних расхода за ову буџетску годину. Међутим, до реализације ове одредбе никада није дошло.
Достава поштанских пошиљака на дом (обичних и препоручених, новина и новчаних писама, пошиљака са поузећем, вриједносних писама, телеграфских и обичних упутница) била је уведена још у доба Аустроугарске окупације у двадесетак већих мјеста БиХ. Овај начин доставе прихватила је и поштанска управа Краљевине СХС (Југославије). Од 1920. године било је одређено да све поштанске станице на подручју Дирекције пошта Сарајево достављају на дом упутничке износе, вриједносна писма и врећњаке (пакете малог обима и тежине, који су се стављали у вреће), док су пакете, на територији данашње Републике Српске достављале само поште у Бањалуци, Билећи, Бијељини, Босанском Новом (Новом Граду), Брчком и Приједору.
Окосницу поштанског транспорта у вријеме Краљевине Југославије чиниле су покретне или амбулантне поште у саставу жељезничких композиција. Између 1920. и 1941. године постојале су амбулантне поште на релацијама: Сарајево-Брод, Бањалука-Загреб, Босански Нови (Нови Град)-Бихаћ, Приједор-Книн, Винковци-Брчко, те Сарајево Вишеград – Ужице Чачак Краљево – Сталаћ и Сарајево Ваљево Лајковац – Београд.
У неприступачним планинским крајевима, херцеговачком кршу и на слабим путевима за доставу поштанских пошиљака најчешће су коришћена примитивна саобраћајна средства: пјешаци, товарни и јахаћи коњи и кола са коњском запрегом. Пјешаци и товарни коњи служили су за пренос пошиљака на краћим релацијама, док су на дужим и лошим путевима пошиљке транспортоване колима са коњском запрегом, а на бољим саобраћајницама то су чинили приватни превозници, који су посао транспорта пошиљака добијали путем лицитација.
Већ почетком двадесетих година XX вијека на многим рентабилним линијама превоз поште вршили су аутомобили, а најфреквентније су биле: Бањалука-Окучани, Бањалука-Јајце, Јајце-Мркоњић Град, Горажде-Устипрача, Горажде-Фоча Чајниче-Пљевља, Тузла-Зворник, Тузла-Брчко-Бијељина, Зворник-Власеница и Зворник-Сребреница.
Национални комитет ослобођења Југославије, као извршни орган АВНОЈ-а, управљао је пословима државне управе преко повјереништава. Пошта, телеграфи и телефони налазили су се у саставу Повјереништва за саобраћај, чији је највиши орган била Главна управа пошта, телеграфа и телефона.
Одлука о оснивању Главне ПТТ управе донесена је 10. новембра 1944. године. Организациона структура Главне управе била је заснована на Уредби из 1940. године, јер су поништени сви законски акти које су њемачка оружана сила и њени сарадници донијели током Другог свјетског рата. На Другом засједању АВНОЈ-а, усвојена је Одлука о неважности правних аката који су донесени у вријеме окупације. Одлука је примјењена на читавој ослобођеној територији, због чега се организација и функционисање ПТТ саобраћаја у послијератном периоду заснивала на Уредби из 1940. Прелазни период трајао је до 7. марта 1945. године, када је Привремена влада Демократске Федеративне Југославије успоставила Министарство пошта, телеграфа и телефона као самостални ресор савезног значаја. Који мјесец касније, 29. новембра исте године, ДФЈ мијења назив у Федеративна Народна Република Југославија, а 31. јануара 1946. године донесен је и Устав нове државе, по којем је ПТТ у саставу Министарства пошта. У саставу овог министарства налазиле су се двије главне управе: поштанских веза и телеграфско-телефонских и радио-веза.
Прва година петогодишњег плана мијења организацију Министарства пошта када се умјесто главних управа оснивају двије генералне дирекције: Дирекција пошта и Дирекција телеграфа и телефона. Уредбом о оснивању генералних дирекција ПТТ систем прелази на привредни рачун, а јединице ПТТ мреже постају привредне основе великог система. Првог јануара 1949. укинуте су обје генералне дирекције у Министарству пошта и основана Главна управа поштанских и ТТ веза. Занимљив је и податак о броју пошта у том периоду. Наиме, у Краљевини Југославији 1939. године радила је 2.001 пошта, телеграф и телефон, а већ 1949. године у функцији су биле 3.542 поште, телеграфа и телефона.
Послије Другог свјетског рата на територији данашње Републике Српске најприје су почеле са радом поште у Приједору, Бањалуци, Бијељини и Требињу, да би већ 1946. године, биле отворене поште у Јањи, Угљевику, Рачи, Бродцу, Драгаљевцу, Српцу и Кобашу. Иако је период послије најкрвавијег рата у људској историји био познат по снажном привредном и економском развоју, то није био случај са развојем ПТТ система. Управо у послијератним годинама његов развој био је изузетно спор, са честим периодима стагнације. До почетка педесетих година XX вијека углавном су обновљене веће поште, док је санација оштећених поштанских објеката у мањим мјестима трајала дуже.
У ратним разарањима, највише су оштећени поштански објекти на територији БиХ.
Дирекција пошта БиХ примат у послијератној обнови давала је градовима гдје су поштански објекти били разорени, а у којима је рад поштанског система због броја становника и предузећа био неопходан. У неким градовима, попут Бањалуке, предратна пошта била је срушена до темеља, тако да су поштански шалтери радили у објектима у којима су постојали бар минимални услови за рад. Према потреби, отваране су поште у селима, па су тако до 1950. године села Дворови, Сухо Поље, Црњелово, Разбој Лијевче, Кукуље, Ножичко, Кришковци, имале ту привилегију да посједују пошту.
Тек послије 1950. године започео је убрзани развој ПТТ система, који се огледао прије свега у изградњи потпуно нових ПТТ објеката, те у модернизацији превозних средстава. Набављена су намјенска возила за превоз пошиљака, мопеди и бицикли, поштанска опрема се модернизује, а поново се уводе и путујуће поште. Пријем, дистрибуција и уручење пошиљака подижу се на знатно виши ниво него што је то било у поратним годинама, а вријеме од пријема до уручења пошиљке се скраћује са 7-10 на 3-5 дана. Због специфичне конфигурације терена и неповољне путне мреже, на територији БиХ пренос пошиљака био је знатно спорији у односу на пренос пошиљака у осталим југословенским републикама. У нешто повољнијем положају био је простор данашње Републике Српске, посебно регије Лијевча Поља, Посавине и Семберије, кроз које су водили главни магистрални правци, који су били асфалтирани, те и у зимском периоду редовно одржавани што је олакшавало превоз поштанских пошиљака.
Развој ПТТ система настављен је и у шездесетим и седамдесетим годинама прошлог вијека, а крајем осме деценије доведен је готово до савршенства. Коришћење поштанског броја на свим пошиљкама и жиговима у СФРЈ уведено је 1. јануара 1971. године. То је имало вишеструке предности, а једна од њих је било брже и једноставније дијељење и усмјеравање пошиљака, уз примјену механизације и аутоматизације у технолошком процесу њихове прераде. Тако је поштански број постао саставни дио адресе на писмима и пакетима, а пошиљке у унутрашњем саобраћају без поштанског броја сматране су као пошиљке са недовољном адресом.
Нагли развој телефоније довео је до лагане стагнације обима поштанских услуга у првој половини осамдесетих година и њиховог константног пада у другој половини, да би број остварених поштанских услуга пред почетак грађанског рата на територији СФРЈ пао на ниво с почетка седамдесетих.
Распад СФРЈ и крвави грађански рат додатно је умањио обим поштанских услуга у свим бившим републикама, а телефон преузима апсолутни примат у средствима комуникације.
На самом почетку грађанског рата у Босни и Херцеговини распао се ПТТ систем некадашње централне Републике у саставу СФРЈ. Иако се за званични почетак ратних дејстава у БиХ узима 6. април 1992. године, када је Европска заједница признала ову бившу југословенску републику као независну државу, поштански саобраћај на територији БиХ почео се распадати средином фебруара исте године. У то вријеме честе су биле појаве оружаних напада на поштанска возила, барикаде које су онемогућавале возовима са поштанским вагонима да стигну до свог одредишта, као и прекиди рада појединих ПТТ објеката због провокација различите врсте. Крајем фебруара и почетком марта 1992. године, почела су ратна дејства, која су узроковали разарање поштанских објеката те њихово претварање у команде појединих јединица Хрватске војске.
Дотадашње јединице поштанске мреже које су се налазиле на територији са већинским српским становништвом издвојене су из ПТТ система Босне и Херцеговине. Тако је на територији Републике Српске остало 258 пошта те два поштанска центра у Бањалуци и Бијељини. Велики проблеми на самом зачетку стварања поштанског система Републике Српске били су непостојање поштанских линија и картовних веза, недостатак возила за превоз пошиљака и погонског горива, те мањак капацитета за прераду поштанских пошиљака, односно поштанских центара.
Влада Републике Српске 24. маја 1992. године, донијела је Одлуку о формирању Јединственог јавног предузећа ПТТ саобраћаја Републике Српске. Неколико наредних мјесеци трајало је увезивање свих пошта у јединствену мрежу, формирани су нови поштански центри и успостављена редовна размјена закључака. Међународни поштански саобраћај Републике Српске са иностранством успостављен је почетком јуна 1992. године и све вријеме рата одвијао се преко Измјеничне поште 11003 Београд.
Грађански рат на територији БиХ узроковао је прекид преноса поштанских пошиљака, тако да је већ у мају 1992. године, престала копнена комуникација западних дијелова Републике Српске и Републике Српске Крајине са Бијељином, а самим тим и Србијом. Након маја, једина веза, односно једини начин преноса пошиљака, одвијао се преко аеродрома у Маховљанима, двадесетак километара сјеверно од Бањалуке. Пошиљке које су преношене ваздушним путем, франкиране су по тада важећим тарифама, а авионска тарифа није посебно наплаћивана.
На основу резолуције Савјета безбједности УН, након 1. јуна уведена је зона забрањеног лета изнад БиХ, када су сви цивилни летови авиона обустављени. Према Београду повремено су летјели само војни транспортни авиони што је била и једина прилика да се поштанске пошиљке отпреме према Србији. Пренос пошиљака на овај начин одвијао се све до краја јуна исте године када је успоствљена копнена веза између западног и источног дијела РС и Србије.
Почетком 1993. године извршена је реорганизација ЈЈП ПТТ саобраћаја Републике Српске и формиране су организационе ПТТ цјелине са сједиштима у Бањалуци, Добоју, Бијељини, Палама, Фочи (Србињу) и Требињу.
Поштански саобраћај са Републиком Српском Крајином и Србијом (СР Југославијом) током рата третиран је као унутрашњи, па је за франкирање пошиљака коришћен и одговарајући цјеновник. Пошиљке из Републике Српске су (преко Београда) отпремане за све државе настале на територији бивше СФРЈ, осим за Федерацију БиХ, са којим је комуникација успостављена након рата. Ограничење је постојало и приликом слања писама за Хрватску, јер су све ове пошиљке примане на отпрему на одговорност пошиљаоца, пошто ЈЈП ПТТ саобраћаја РС није гарантовало њихову испоруку на назначену адресу.
Предузеће за поштански саобраћај Републике Српске а.д. Бања Лука, скраћеног назива Поште Српске, основано је 10. децембра 1996. године, послије раздавајања некада заједничког ПТТ система Републике Српске. Као самостални привредни субјект постоји од 1. јануара 1997. године.
Поште Српске су дио глобалне поштанске породице и један од три јавна поштанска оператера у БиХ, које самостално, економски и технолошки независно, дјелују на цјелокупном подручју Републике Српске, обезбјеђујући корисницима доступност универзалних и других поштанских услуга. Запошљава преко 2.400 радника распоређених у дирекцију предузећа, десет радних јединица, 226 пошта и 481 шалтер.
Покривајући територију од 25 000 км², са распрострањеном мрежом својих објеката и са преко 650 поштоноша који су свакодневно на терену, Поште Српске чине идеалним партнером у раду са становиништвом.
Великим трудом и преданим залагањем Поште Српске су постале водећа компанија у поштанском саобраћају. Тимови састављени од младих, али и од искусних професионалаца, свакодневно усавршавају своје стручне вјештине и своја знања.
Послујући на профитабилном принципу Поште Српске као јавно предузеће посебну пажњу посвећују квалитету својих услуга, оптимизацији поштанске мреже и људским ресурсима као једином исправном правцу дјеловања у борби са конкуренцијом и опстанком на тржишту.
Основни мотив у раду свакако је формирање јаког и стабилног поштанског система који ће остати лидер на тржишту поштанских услуга, друштвено одговоран и надасве финансијски независан.