100 година од рођења Лепе Радић
Назив издања: 100 година од рођења Лепе Радић
Датум издања: 15.11.2025.
Аутор: Небојша Ђумић
Врста издања: пригодно
Техника штампања: вишебојни офсет
Шалтерски табак: 9
Папир: муфлеп 100г
Штампарија: Блицдрук, Сарајево
Мотив: Лепа Радић
Каталошки број: 1014
Зупчање: 13 3/4
Номинална вриједност: 1,20 КМ
Тираж: 8 000
100 година од рођења Лепе Радић
“Бандиткиња, објешена у Босанској Крупи, показала невиђен инат” – овим ријечима је 1943. године у званичном извјештају о егзекуцији описано вјешање заробљене 17-годишње дјевојчице, партизанке и народног хероја – Лепе Радић. Лепа је рођена 1925. године у селу Гашница код Градишке, у породици која је његовала родољубље и поштење. Још као дијете показивала је изузетну храброст и снажан осећај за правду. Љубав према књизи, али и према лијевом покрету и идејама правде, једнакости и братства, усадио јој је стриц Владета који је нећаки редовно доносио напредну литературу из Бања Луке.
Побјегавши из усташког затвора децембра 1941. године, радила је неколико мјесеци као болничарка, ступила је у партизане и већ са 15 година активно се укључила у антифашистичку борбу. У козарској офанзиви су јој погинули отац Светозар, 15-годишњи брат Милан и стриц Владо. Као члан Штаба за евакуацију рањеника и становништва из угрожених подручја, Лепа је, јануара 1943. године, била међу најистакнутијим организаторима збјегова. Предводила је групу од 150 жена, стараца и дјеце пут слеђеног Грмеча. Предвече, 8. фебруара 1943, припадници 369. „вражје” дивизије су их изненада опколили и заробили. На наговор жена из збјега да баци оружје и спаси се, одбила је, позивајући народ да се не предаје. Јуначки се борила до посљедњег метка, хватајући се у коштац с Нијемцима, покушавајући заштитити свој народ кога су немилосрдно злостављали на путу према Босанској Крупи, „Убијте мене, народ није крив“ — викала је Лепа, посрћући под ударцима кундака. Послије тродневног злостављања, одбијајући да открије ко се још од партизанских сарадника налази међу народом, изведена је пред вјешала. Руке су јој биле везане телефонским каблом, без ципела, само у вуненим чарапама, исцрпљена и изнемогла, али поносна и пркосна. „Бори се, народе, за своју слободу, не дај се зликовцима у руке! Мене нека убију, имат ће ко да ме освети“ – узвикнула је пред смрт.
Лепина храброст, оданост идеалима и љубав према домовини остали су запамћени као симбол отпора и пожртвовања. Године 1951. постхумно проглашена је за народног хероја Југославије – најмлађег у историји. Њен лик и дјело остају вјечна инспирација генерацијама које долазе.
Аутор: Небојша Ђумић
Издавач: Поште Српске а.д. Бањалука