225 година од рођења Вука Стефановића Караџића

Назив издања:225 година од рођења Вука Стефановића Караџића
Датум издања:07.11.2012
Аутор:Небојша Ђумић/Божидар Дошеновић
Врста издања:пригодно
Техника штампања:вишебојни офсет
Шалтерски табак:8+1
Папир:муфлеп
Штампарија:Форум Нови Сад

ТАБАК   ЖИГ

Мотив:портрет Вука Стефановића Караџића и слова
Каталошки број:579
Зупчање:13 3/4
Номинална вриједност:1.50
Тираж:15 000

Вук Стефановић Караџић (1787-1864) рођен је у породици у којој су дјеца умирала, па је добио име Вук да га “вјештице не би убиле”. Рођен је у Тршићу у Османском Царству (данас Србија). Образовање је наставио у Лозници, а касније у манастиру у Троноши. Како га у самостану нису учили, него тјерали да чува стоку, отац га врати кући. Не успјевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја, свог вољеног просвјетитеља. Овај га грубо отјера од себе и Вук разочаран одлази у Јадар и почиње радити као писар код Јакова Ненадовића. Кад је отворена Велика школа у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо оболијева и одлази на лијечење у Пешту. Касније се враћа у Србију и када устанак пропада, одлази у Беч. У Бечу упознаје Јернеја Копитара који му даље помаже у остварењу планова. Започео је свој рад на реформи српског језика и правописа и увођењу народног језика у књижевност. Због проблема с кнезом Милошем било му је забрањено штампати књиге у Србији, а и у аустријској држави, својим радом стиче пријатеље и помоћ у Русији, гдје добија сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћер Мина Караџић. Његова главна дјела су: “Мала простонародна славеносербска пјеснарица” (1814), “Рјечник српског језика” (1818. и 1852), Нови завјет (Превод на српски језик, 1847.), Српске народне приче (1821, 1853, 1870.), Српско епско пјесништво (1845).
Вук је био цијењен у Европи: биран је за члана Берлинске, Бечке, Петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу… одликован је од руског и аустроугарског цара, од пруског краља и Руске академије наука.
Године 1861, додијељена му је титула почасног грађанина града Загреба.
Вук је умро у Бечу. Његове кости пренесене су у Београд 1897. године и с великим почастима сахрањене у Саборној цркви, поред Доситеја Обрадовића.
Аутори марке и графичка обрада: Небојша Ђумић и Божидар Дошеновић.
Издавач: Поште Српске а.д.