Културно насљеђе – воденице

Назив издања:Културно насљеђе – воденице
Датум издања:27.11.2015.
Аутор: Божидар Дошеновић
Врста издања:пригодно
Техника штампања:вишебојни офсет
Шалтерски табак:20+5
Папир:муфлеп 100г
Штампарија:Форум, Нови Сад

ТАБАК  ЖИГ

Мотив:точак
Каталошки број:678
Зупчање:13 3/4
Номинална вриједност:0.90 КМ
Тираж:15 000

Мотив:воденица
Каталошки број:679
Зупчање:13 3/4
Номинална вриједност:0.90 КМ
Тираж:15 000

Мотив:камен
Каталошки број:677
Зупчање:13 3/4
Номинална вриједност:0.90 КМ
Тираж:15 000

Мотив:слап
Каталошки број:676
Зупчање:13 3/4
Номинална вриједност:0.90 КМ
Тираж:15 000

Мљевење жита било је потребно од прве употребе житарица за прехрану, још од постанка првих пољопривредних заједница. У млађем каменом добу жито се мљело ручно, уз помоћ два камена, доњи камен је био удубљена плоча, а горњи округли камен.

Са грчком колонизацијом обала сјеверног медитерана и њиховим утицајем на цивилизацију тадашње варварске Европе долази до преузимања многих технолошких метода, међу осталим и до усвајања класичног жрвња са два округла камена са ручком за ручно мљевење жита.

Уз тај једноставан, приручни начин мљевења жита за личну употребу у домаћинству, већ су старе цивилизације развиле мљевење веће количине жита уз помоћ снаге људи или животиња, али користећи и вјетар а прије свега снагу воде.

Воденица је млин који се покреће снагом воде. Воденице које су се налазиле на ријекама називане су рекавицама а оне које су се налазиле на потоцима називане су поточарама. Воденица ради тако што вода удара у дрвено коло са перима (кашикама) и оно се тада покреће. Тај дрвени точак окреће преко вретена горњи млински камен у воденици. Жито се ставља у кош од дасака. На камену је чекетало које скакуће по камену и треска кутлачу на кошу, из које излази жито које камен, окрећући се, меље. Брашно пада у сандук или мучњак.

Аутор: мр Божидар Дошеновић
Издавач: Поште Српске а.д. Бањалука
Стручна сарадња: Музеј Републике Српске, музејски савјетник – етнолог Владимир Ђукановић

Сјеверозападни дио Републике Српске који је изразито богат дрветом, а такође и разним водотоцима био је погодан за изградњу дрвених воденица. Осим воденица од дрвене грађе, градиле су се куће као и помоћни објекти, вјерски објекти и сл. Овакви дрвени објекти називани су брвнарама, јер је основни материјал за њихову градњу било брвно, стабло дрвета, огуљене коре и одрезаних грана.
Водотоци сјеверозападног дијела Републике Српске, богати су водом, имају велике падове од изворишта па до својих ушћа били су прикладни за изградњу погона на воду, који су се у различитим механичким облицима користили за одређене радње умјесто људске снаге или снаге домаћих животиња.
Ове воденице су саставни дио пејзажа и сеоске архитектуре. Налазе се поред потока, мањих ријека, готово увијек окружене веома лијепом бујном природом. У воденицама се мљело жито и добијало брашно за хљеб, који је био главни производ и храна за народ.
Воденице се дијеле на веће ујмене односно поредовничке воденице, које опслужују већу заједницу и млинчиће за сопствену употребу појединог домаћинства. У поредовничким воденицама, жито је мљело неколико породица и свака је имала свој ред, односно вријеме кад меље и колико меље, ако се мљело за друге узимао се такозвани ушур.

Аутор: мр Божидар Дошеновић
Издавач: Поште Српске а.д. Бањалука
Стручна сарадња: Музеј Републике Српске. музејски савјетник – етнолог Владимир Ђукановић